Otadžbina

Р Е А Л И 3 А М

1 4,5

«Није ми случјно било могуће, јер сам баш онда. кад је даван, морао на село. Али сутра ћемо ићи у (( театр Франсе," те ћемо гледати иов комад од Диме. У осталом, како се чини, оба комада су у многоме слична у основи и по заплету.» И то је са свим истина Они су сви један на други више или мање налик, Где је томе на другом месту узрок, но до ппсца ? рекло би се. Но кад бисте једном занитали неког писца да не би он радије преставио радњу онако, као што ју је иосматрао у стварном животу, са логичким закључком, који излази као непоходан из целог развоја, да не би хтео да се један пут одрече оног уобичајеног, свакодневног , отрцаног изласка из заплета — он би вам за цело одговорио : «Не, о томе се не може ни мислити». Па ипак не треба кривицу приписивати писцу ; јер друштво, које је са свим запало у најобичније старе брбљотине, не би на такав комад ишло, па ма он био бог зна како интересан ; и писац је приморан, да се прилагоди публици, ако неће позоришног власника и себе да остави без леба. Исто је тако и са живописцима, па чак и с компонистама. Колико је обдарених вештака отерано за рана у гроб оним негодовањем, којим друштво пресреће све нове пеСничке и музичке мисли. На једној страни чујемо тужбе, да је данас завладала вештаиом досада, монотоност, па и отрцаност; народ је жељан духовитог, самосталног производа. На другој страни казни те та нста публика :;бог сваког корака, којим скренеш са старе утрвене стазе. Мени се чини, да је већ крајње време, да се једном иоклони вештини трпељивост и поверење , ако се оће, да се она збрати с друштвом и да буде с њим једно, п да у садањем тешком времену остане на свом месту, као веран сгражар.Ц