Otadžbina

144

Р Е А Л И 3 А М

% % Може ме ко загштати, као застунника вештине, па како ново еванђеље желим ја да објавим, како сам откриће ја учинио, које је за друштво превећ ново ? Та, што имам ја да кажем, можда није са свим ново; али изван сумње је , да убеђење о истинитости нашег назора још није продрло у народ. И ја држим, да ће се богатим и многобројним срествима вештининим постићи и овај последњи циљ. А оно, што ми имамо да кажемо народу, јесте ово што иде : «Престани да наслађаваш своје срце на лажним сликама идеалистичким, које ти успављују чула•; на идеализму звучних речи и Фраза. Погледај око себе оком реалисте са осећајем, па ћеш видети , како си се љуто варао. Ти ниси хришћанин као што мислиш да си, ти ниси заступник хришћанског друштва и хришћанске земље. «Ко на стотине иљада убива Себи равних , нпје хришћанин. «Ко се у приватном и јавном животу руководи само начелом «око за око, зуб за зуб», није хришћанин. «Ко по цео дан проводи у цркви , а сиротима не да ништа, или им само баца окореле мрвице, нијехришћанин". Ко се данас још осврће на науку нашег спаситељ.а о хришћанској љубави и његовој заповести, да се помаже онима, што су у нужди? Како данас стоје једна ирема другој оне две велпке гране хришћанске цркве, римско-католичка и грчко-православна, које су се пре више столећа оцепиле једна од друге, што нису могле да се сложе у гштању, да ли свети дух произлази од оца самог, или од оца и од спна? Је ли могуће, да се још ни дан дањи нису споразумеле, но, заслепљење узајамном мржњом, своје високо иосланство на земљи заборавиле? Како је са оним црквама, које су доцније иостале.' Та је ли могуће, да су и оне запале у слаткп сан, да