Otadžbina

1 62

II Р Ј: О Б 1> А ;к Е 11, А

одабранији људи, који много мудро разговарају, а мало троше; отац носта злоћудан н 1грони се; он погпбе на путу између нашег села и окружне иароши, — (говорило се од хајдучке руке, али ја данас не вјерујем да је тако било).. .; годину дана послије тога умрије мп мати од «сухе болести", те остах сирота од шест година. То су ми иричалн. Матере се ејећам као крпза сан. Њезини родитељи узеше ме у своју кућу, те се нрибројих ка петорици њнхове дјеце. Дјед мој, поп Стеван Д ... . ић, могао је тада имати око четрдесет и пет година. 1>ио је висок, снажан, прогрушан ■ браде до паса, руменијех јагодица и вељих црнијех очију. Због ћошкаста чела и дебеле доње уене, глава му бнјаше немила, али само гледајући је с бока. У кући се мало бавио, а био ;је час добре воље, час бијесан, без икаква очита разлога. Попадија је то овако објашњавала : «Стево је добар човјек али му нешто дође»! Тако је говорио и сеоски кнез Јован , али сви остали сељаци не би]аху на чисто о томе. Готово двије трећине њих бијаху дужници дједови. Он је њеке одирао, узимљући им добит, друге је оиет штедио , а никад се не знадијаше напријед кога ће потрзати на суд, гдје је одлазио готово сваке недјеље. Добро сам запамтио њеке ријечи, које чух од једнога старца и које онда никако не могах разумјети: •— «3а нашега се попа не мо:ке почисто рећи : је ли поштен, или је лукав ! Једно му једв друго, ама не знаш што му шта }вде!» Ваба моја , попадија Симуна, бијаше четири-пет година млађа од њега. малена, гојна, образа глаткијех, очију водњикастијех. Мужу је била подложна до краја, према дјеци попуетљива без краја, радпла је као роб, те чак и двјема одраслим кћерима чинила измет. Од осталијех њезинијех особина, ово бијаху главне: јела је готово сваког сахата, али је пила само воду; спавајући хркала је тако, да се љети могло чути до најкрање куће