Otadžbina

ПРЕОБРАЖЕ Њ А

163

Д . . . . ића; на махове била је претјерано богомољна, оеобито кад «оно њему дође»; свакога дана, највише.пред вече, тражила је узрок да се сита исплаче. Поп је био немаран према нама дјеци. Баба је мене ненрестано кљукала. Кад бих задријемао од ситости. тада ме баба легне на крило. пак нариче за кћерју Стојанком и за зетом Иваном, и мене кара што не пустим коју сузицу за својим родитељима. Кућа бијаше пространа, на један под, продијељен на двије одаје; у већој, са два прозора, цареваше поп, нребирајући снопове судских артија; у мањој ноћиваше баба са Ружом и Смиљаном. У клијети, при земљи, лежасмо: Анђа, Ћиридон, Влада и ја. До нас бијаше млијечар; до њега соба, у којој се храпило све што сметаше по кући. У нуглу бијаше статива, а иза ње наслагане трубе сукна. Икона је било на сваком крају, па и других црквенијех ствари. каоно ти у старинској поповској кући. Пред кућом бијаше обор, ограђен клаченим високим зидом, а под њим, с једне стране подугачка зграда, на једну воду, подијељена на троје : у једној сувоти бјеше огњиште, у другој стојница за попова вранца за двије краве и Шнира слугу, а у другој сионица. За кућом је био простран виноград, а око њега шест кућа Д . . . . ића. Поп не говораше ни са једнпјем од својих браственика, што је ходило по предању, јер отац нопа Стевана, ноп Ђерасим, бјеше ранио њеког свог рођака, а оцу иопа Ђерасима, попу Зекану, бијаху браћа запалила кућу — и тако се нанизало у бестрв, у најмрачнију старину. Жене Д . . . ића долажаху к нама, кад дједа не би било дома , а тада и ми се мијешасмо са њпховом многобројном дјецом Између госиојина исте године, кад ја к њима дођох, удаде се Ружа за кнежева сина Мила, прикладна момка. Ружа је много налнковала па оца и он је њу њешто боље пазио него остале. На свадби је био и сав одрасли народ из шест кућа Д . . . . ића. Ђедо је говорио дугачку 11*