Otadžbina

164

ПРЕОБРАЖЕЊА

здравицу, из које сви разумјеше како му је мило што Ружа остаје у селу, —- али многе и многе ријечи по књишки не могаше ни сам кнез разумјети. Ђедо заврши: — «Дакле, пијем за здравље младенаца, у здравље мога второђеног и возљубљеног чада Руже, којој желим бољу срећу, него што је имаше моја јадна Стојана, —• на многаја љета !....» Поп намјести младенце у моју кућу, предавши им радњу покојнога оца. За двије три недјеље поп не избијаше искрај њих, и увијек се враћао весео. Али, богме, већ вријеме бјеше да се сјети својих парница. те отпде у варош и задржа се тамо два дана, поручивши трећега да га чекамо с вечером. У то вријеме млади зет распрода на брзу руку сав «еспап», те преобрати шарени дућан у првобитну крчму. Ми дознадосмо одмах за то — крчма бјеше на пушкомет од нас —• али шта могасмо ? Попадија кукаше, а ми умрли живи. Чекасмо попа до густога мрака, пак најпослије једосмо сами. и ми баш спршили, а забакта коњ у авлији Настаде ђаволска вардања у кући. Баба, плачући и молећи се богу, отиде у кујну, да брзо зготови што, — обично у такијем приликама спржила би њеколико јаја. — Смиљана дршћући клекну пред оцем. да му изује чизме, а нас четверо ситнежи забодосмо носове у Букваре. Дјед нагло поједе све што му стопаница донесе и испи на душак прву чашу вина, па је пита шта се догодило, рашта смо тако снуждени. — Па, невоља ми је! ти поручио да ћеш доћи. иа не долазиш. па ми вечерали, па ти дође, па.... хи-хи-хи! удари да плаче. У тај мах дође зе г Мило, зајаприо се, пољуби попа у руку, пак започе говор, али с брда и с долине. — Теби канда нијесу све козе у јари!? прекиде га ђедо, запаливши лулу. Мило зажмири , као дијете које хоће да на изуст говори тешку лекцију, пак поче :