Otadžbina

166

ПРЕОБРАЖЕЊА.

Сутра дан, пошто сунце грану, ми дјеца посједасмо пред нућу, као обично. Баба нам донијесе здјелу млпјека и главу хљеба, а у то поп изађе из куће. па стаде шетати по обору, машући чибуком. Био је јако блијед. Мп ћутке сркасмо, г.чедајући за њим кад нам обрпе леђа. У њеке ђедо стаде испред нас и каже: «једите ђечице. једите!» Па онда помилова мене по глави и рече : «а ти, пп !Шко, јеси ли ми добар, а ?» Мене обли румен, Владо се лијечак насмија. Смиља, Ћирпдон и Анђа, смели се. чисто не вјерују својим очима, иего као да се боје е је то њека замчица од његове страие. Ко да вјерује е је он тако љубазан према свима и још да мени тепа ? Срећом у тај мах \ђе кругтни Шпиро. водећи враица. Поп » се обрну. — А што радиш толико, букваие ? — Ја, појио коња, вели Шииро, бришући рукавом брЧине. — Да је среће могао си га до сад и очешати — Па. од прилике руле, сад ћу. — Не ћеш. од прилпке руле, него хајд« зови Ружу. Реци јој : одмах иди, • отац те зове ! Као што видите . ђедо је имао обичај понављати туђе узречице. али је он њих њекако сасвим смијешно изговарао. Ми се не разиђосмо као обично, него бројимо кораке Шпирове, жељни да чујемо Ружу Сјећам се да сам ја замишљао каг;о ће она доћи блиједа и оборене главе, пак ће иаднути оиу у наручје и проплакати, као што је чинила полазећи на вјенчање. Сад, кад би нам ђедо обрнуо плећи, ми се пропињасмо, не ћемо ли је угледати И баба је то једном учинила. У њеко доба ђедо устукну, — Шпиро уђе сам. — Богме, ја сам јој реко ко што си мени реко, али се. од прилике руле, с мјеста умијеша Мило, муж јој, па вели : шта ће сна тамо ? Ја јој не дам, ја сам њезин госнодар! А она, од нрилнке руле, исколијечпла очи на њ,