Otadžbina

ПРЕОБРАЈКЕЊ А

167

па и она вели: муж је мој господар и мој отац и моја мајка, ја њега слушам и никога више, од прилике. .. — Она то вели !? једва изговорп попадија. Ја помислих е ће нас ђедо свијех помлатити с-војим чибуком, — такав је страшан био тога трена. Али он гледпу Шпира , па бабу. па опет Шпира, па крену из обора, пак се врати и дигнувши руку, викну промуклијем гласом : — Седлај коња. бре! Седлај га и неочешана! Баби се отворише водени ирозорп. Ђедо стаде према њој и рече јој као жалостиво : — Не плачп , жено , та видиш да со свијет преобразио Ми се склонисмо у други крај обора. До мало је коњ био наредан. а и ђедо. Он је обуо чизме и обукао доњу хаљину. ГЈровлачећи скуте кроза промахе, < н дубоко уздахну и поновн да се свијет преобразио. Пошто узјаха, оставн баби њеке иаредбе, пак смигну раменима, а рукама нао да загрли њекога и додаде: «нека им буде!» — Данас тек разумијем да те ријечи и тај покрет значаху од прилнке : нека им буде! и кнезу и Милу и Ружи п читавом селу! Сви ће бити у мојој невидљивој, али чврстој мрежи. нз које се не ће лако ископрцати !.... Ми отидосмо к дјеци Д . . . . ића , да се нграмо до ужине. По подне бијаше у авлији ирава женска скупштина. Из крчме.допираше дерњава. Свако четврт сахата одвојила би се по гдјекоја коница , гта одшета до крчме и доноси црње гласове нза црњих. «Сви дроњавци скугптли се око Мнла, а он их буни против таста в Један да је узвикнуо : «што ће иама поп давупнја, који је више досмрдио суду, пего ли цркви Хајде да учинпмо на иисмено, па да сви ударимо крстопе п иошљемо на конститорију, да нам га макне !....» Било је још доста извјештаја. алп букну права бупа кад њеко јави како је међу завјереницима и Митар Д . . . . пћ , најближи ро-