Otadžbina

II Р Е О Б Р А Ж Е Њ А

169

пата, предугачка лица, очију избуљенијех, те се чинпло да се непрестано њечем чуди Био је сметењак и илашљив, али добра срца. Мој вршЕБак, Владо, у свему много наликоваше на «Дилбер-Анђу» 'тако је зваху сељани), само што бијаше силеџија. По што се домаћин већ не скраваше у кући, а уз домаћицу онако кокошињег срца, мало по мало, ми ностадосмо досадни не само Д . . . . ићима, не само намјернпцима, него и најдаљим сељацима, а највише сгрику Перану клисари, црквеном послужитељу), који бјеше самохраница и честит старац. Овдје не ћу напомињати многа наша неваљалства, — та само дајекруннија ггобројати, наиисала би се иодебела књига. Ово ћу само казати : Анђа је смишљала што трсба радити, пак би се измакла, као што доликује женској ; Владо је вазда био као запета пушка, готов да срне и на јачега и у погибао. да пез премишљања изврши што му суне, али не бјеше крволок; ја се ћах теже занијети, али кад би већ до тога дошло, тада мн требаше крви ; у несташици непријатеља, којп би ми лако иодлегли. ја сам убијао псе, мачке, кокошп.... те се и моји другови грожаху; сјећам се да сам најозбиљније наговарао Влада да мучки убијемо тетка Мила; Ћиридон пак бјеше наш луди торбоноша; нросто нас је нратио, а скупо га је стајало. Та, домишљате се шта је бивало. Кад попа није. не зна се ко пије, а кад он дође, зна се ко плаћа. Анђа и нас два вршњака толико се бјесмо навикли ћушкама. батинама и свакојакој грдњи, да смо се претварали као да плачемо. «Лупај ти по врећи брашна , брзо ћеш из ње изагнати оно , што је најбоље , брашнени цвијет", велп једна талијанска иословица. Тако и ђедо својим чибуком изагна из нас оно њешто цвијета — дјетињег стида. Тако и «стрикани» Д . . . . ићи, и сви одраслији. којима допадасмо шака.... И данас се слатко насмијем, кад ми на ум пану шале што их збијасмо са Ћиридоном. Анђа га дочека иза врата,