Otadžbina

70 II Р Е О Б Р Ч Ж Е Г1> А

1

скочи и викне: бу : а он све четири пзврне. И то је било бог зна колико пута, а Ћиридон никако да се ослободп, или бар да је ошине ! Владо му ноћу прилијепи комадиће артије на прсте од ногу, запали пх кресавицом. па хитро скочиу кревет до мене, а Ћиридона стане помагање и велп: — «Шта ово би, за бога? Што ме, роде, опече у помрчини, а ниђе огња да виђу:>» — Ми се тобоже разбудимо, пак се чудимо нечистој работи. Анђа га матерински свјетује да се прекрсти и да говори ове ријечи: <( помози ми боже, вјештица ми наудит не може !» јер си, брате, приоњиве крви. па ето их на те сама, међу нама овликима !" Јадник, понавља ту молитву, докле од силног умора оггет не заспе. А опеч« лн га вјештица друге ноћи, он је увјерен да је то с тога што није лпјежући говорио оне чудотворне ријечи. И шта он није нама вјеровао. особито Анђи! И шта он није чинио. што му ми речемо !....• ЈеднЛл с вечера < ( од прилике руле» отиде послом у село, те ;је ред био на Ћиридона да води коња на појиште. Нас троје огрнемо се бијелијем плахтама, пак се шуњамо испод зида оборскога , да Ћиридона у повратку препанемо , али наиђемо па ђеда. којн нас у трен похвата, пообаља и измлати како никад није. (Тога му је дана баш требало искалити срце, 1ер је био по селу). Одмах послије извршене казне, морадОсмо лећи без вечере, те, богме, плакасмо, али по што Ћиридон сит дође к нама, ражали му се, те се у потоњу дерао јаче него које од нас ... Поред свега пустога живљења њеког смо јада и учили. Од молитава, пас троје знадијасмо : оче нагп, поздрав богородици и вјерују. Ћиридон оста на оче наш. Анђа је знала читати сав други дио Буквара . оданде гдјс почимље : Мила дћчице, погледаите около себе, погледаите на небо.... Знала је на изуст ону шесмицу : Благо нама тицама, по зеленимт, шумама. .. Попадији бн наврле сузе , само кад Анђа сву пјесму пзговорн, размахујући рукама. Владо и ја читасмо на сав