Otadžbina

172

ПРЕОБРАЖЕЊА

Једне вечери по Илину-дне, ђедо нам изговори дугачко «слово», коме суштина бјеше да ћемо сутра-дан с њим у варош, да ћемо у вароши остати и учити. У нашој малој клијети прн земљи те ноћи бјеше искренога плача. Кад зором уранисмо, бјесмо блиједи као мртваци. Кад ђедо узјаха и пође ми се изгрлисмо с попадијом. с Анђом и Ћиридоном. пак кренусмо за вранцем, оборене главе као осуђеници. Три сахата готово ћутке идосмо кроза неиознате крајеве, докле стигосмо у нашу окружну варош. II Стигосмо за рана у варош. Нама двојици чињаше се да смо на другом свијету. Шпиро се устави пред једним вратима с почетка главне улице, спрти с рамена два пара тукаца, сними бисаге, па одведе Вранца право. У тињи час сјати се око нас гомила дроњаве дјечурлије, Ђедо их растјера и куцну чибуком у врата вичући : «Нека сиђе Марта, о-о-ој!» Врата се отворише и стаде на праг средовјечна њека жена. смежурана лица и крмељивијех очију, којима зажмирка. «Ја сам, Марто, ја" рече ђедо». „Понеси то горе, — помозите јој ! А је ли ти господар у кући ?» Па, не чекајући одговора, уђе. Владо и ја, узевши бисаге међу се, кренусмо за њим уза дрвене степенице , које бијаху веома чисте, али је ваздух баздио. На мрачном ходнику забакташе ситни кораци и чу се гласић : «А ви сте то, попе Стеване ! ! Јесу ли то ђачићи ?» У ономе сумраку, на први мах, ја помислих да је њеко дијете, па онда тек видјех да је женска. Ђедо се рукова с њом п викну нама : — «Капе с главе, па у руку госпођу попадију !» Ја послушах. али јој Владо само наслони чело на прсте, пак се измаче. Она настави :„Јово ће сад доћи. Отишао је да причести бабу Мичића, — оиу, знате. самохраницу, што има своју кућу на малој пијаци. Ах, мој господине, то вам је читава прича. Баба бјеше оставила кућу цркви, али се умијеша наш ви-