Otadžbina

ПРЕОБРАЖЕЊА

173

еоко учени Госиодин учитељ, који свуда ниче, гдје га не с ију. Ах, што је то!;?« викну поша друкчијим гласом кад угледа што Марта вуче. «3ар је то гребало, а попе Стеване ?" додаде тобож пријекорним гласом, али брзо. тегну угојене тукце и брзо се сагну. те извади из бисага руно опране вуне. два три сирца, њеколике гуке мијешнога скорупа, од кога штрбну грумичак и стаде Јкваколити говорећи преко залогаја : — «Е што је ово красан смок е што је мени мио али опет није требало да ое ваша госпођа за то труди,... А, што вас, ја кукавица, задржавам овдје ? О, боже, боже, гдје ми је паМ ет ? Изволите, молим вас; за мном/» Уђосмо у малену, видну собу, претрпану новим покућанством. По стјенама дречаху страшно шарене слике. Сад тек видјесмо добро попадију и она нас. Бпла је повећа од наше Анђе, а једва што једрија. Могла је имати око седамнаест година. Косе бијаше коврчасте, очију плавијех. лица правилна. усана руменијех, руку и ногу као у дјетета, — еле права лутка. Сјећам се да сам и ово промишљао : сукња и јелек од једнога су јој комада, јер опрегљаче нема, а не впдим састава ока струка, сад да ми је знати како свлачи и облачи ту чудну хаљину ! Ђедо хучући извали се на диван, који закркта под њим. Она уздахну из дубине срца, пажљиво сједе на једну шнроку испуњену столицу, а ми се збисмо у крај да јој нијесмо под очима. «Па како госпођа Симуна и остала ђеца?» — «Фала богу, ето живо је свако.» «А колико имате кћери ?» У тај мах зовну је Марта, те ио што прошапуташе на вратима. врати се поша, погледа кроз прозор, сједе према нама двојици, омјери нас погледом, а с нас пођоше јој очи дуж пртенога ћилима, по коме се јасно видјеше трагови ђедовијех подкованијех чизама и још јасније једна локвица пљувачке. Опет она уздахну и започне : — Нема га још. Биће одиста умрла — бог да је прости ! Ах, мој Јојица прекиде се