Otadžbina

174

П Р Е О Б Р Л Ж Е Њ А

од носла. Ове године силни болесници, пак служба у дриви, па катихизис у школи, нак физите без краја шта мислите ово није село, него се мора готово сваког дана правити и враћатп Физите Ето баш ономад посјетио нас је нови судац са женом. Јуче је био латински парох — замислите ; послије десет дана врнуо нам је Физиту, срам га било ! Благо вама, бар на се^у немате такијех главобоља !» -— «Богме, снашо пмамо ми на селу покрупније главобоље од тијех ваших Физита и потркушица ! Требало би да ииташ.... да питате моју Симуну, па би знала.... па би знали како је попадији на селу !».... Сад мијешајући «ти» и „ви» ђедо стаде прегрштима изручивати своје невоље. Млада госпођа не слушаше њега. него стаде пажљиво мотрити час мене, час Влада. али опет више Влада, који је увијек својим лијепијем стасом и лицем плијенио погледе. Изнебуха прекиде женпца старога : — «А који је ваш син ?» Ђедо издрељи очи пут ње. Ја, знајући како је горопадан кад му ко претргне јадање, рекох у себи ; богме ћеш, снашо, сад чути пјесму ! — али се он савлада и показа ногом мога вршњака : «Ето то је Владо — та моја несрећа!» Њих двоје. Владо и поша, једанак поцрвењеше. Срећом у тај мах затутњише кораци уза степенице, ге она потече говорећи : — Ето Јојице ! Је ли умрла баба Мичића, Јојоооо ! Њеки козји глас векну на ходнику : — Ни ђавола јој ! варају бабе, јадна, а особито ова, што је преварила бога својом кућом ! Послије причешћа, полокала је пуну здјелу каве с млијеком ! Ни ђавола 303. кад ти кашем ! Након тијех ријечи, чу се шапат, па поново стаде дрека : — Дакле је дошао поп Стеван и довео дјечицу!..На, оставп петрахиљ и требник у нашу камару ! ... 0, љубазни у Христу брате, о љубазна дјечице !.... Гдје су, камо *их ?