Otadžbina

П Р Е 0 Б. Р А Ж Е Нл А

Уђе иедаљ попића, црн у лицу, испијен, искезио зубе, бр-ада му риђа и проријетка, очи као у нашега Ћиридова. Вјерујте богу да је тога часа уљегао јарац у цоповскијем мантијама, не ћах се више зачудити, него што се зачудих том.е попу Јојици. — Дед погоди које је син попа Стевана ? рече она дотрчавши кад му ми пристуиасмо руци. Јојица направи мудро лице, па обрну мени главом, па Владу, на ме ухвати за рамена : «Ово је !» Женица заиљеска рукама, пак се њечем присјети и удари у грохотан смијех те једва изговори, дрмајући Владом : — «Ово је у-јак, ха-ха, ујак Владо !» Мој се ујак намргоди, а мени би криво — та нико ми до тада не рече да наликујем ђеду. Иоп Јојица стаде провлачити своје сухе, студене прсте кроз наше густе косе и вели : «Е, ово, брате, не ваља, ово треба одмах макнути !» — И ја сам мислио на то, рече ђедо. Сад ћу их отправити, чим дође сејмз. Поп Јојица узе мене за крај од гуња. па, трескајући њим, иоче њепЈто талијански. Ђедо је слабо говорио тај језик, те по 1ито промуца њеколико ријечи, издера се на нас да се торњамо из собе. Он се ћаше увијек тако паљутити на нас, кад би слушали како он слабо «иркела». Ми то једва дочекасмо. На ходнику Владо стшнте песницу и заковрну очима. — Менп су мрски обоје, убио их бог рекох. — Брате, она је лијепа, али је он као цркнути одрти јарац. — А јеси ли опазио, Владо брате, како му пара смрди ? Пи. гада ! Како она може лежати с њим'? Збиља како је њој име ? — Ја не знам, јер ето не чусмо, одговори Владо замишљен.