Otadžbina

176

II I- Е О Б Р А М Е Њ А

За вратима што бијаху на дну ходника зачу се тутањ, пак се отворише и изађе њека бабускера, носећи вједро на глави. Видјесмо да се иза њих испињу друге степенице. На наше питање да ли и она служи у попа. одговори баба опрхо: — Поп Јовица држи тај апартаменат , а горе су моји господари, дакле, ако тражите нопа, закуцајте ту, -— али се види да сте дивљани! и баба оде бобоњећи, До мало измигољи из крајње собе Марта, носећи каве. — Кажи нам, Марто, како је име попадији? —- Душо, мојој госпођи име је Лела, —- тако треба да је зовете : госпођа Лела, а не попадија ! Ми одосмо к вратима од куда бјеше она изашла, те их ошкринусмо. Поглед нам срете високо огњиште и на њему се скркло њеколико лонаца; на зиду, у полици, два низа кругова и здјела; под тијем, о конопцу, тава. кутлача и цједило ; у нуглу један креветић. Све то бјеше ново и сиромашно, а у кујини једва би могло стати петоро чељади. Брзо отворисмо друга врата и одмах се досјетисмо да ће то бити наша соба. На штицама двије постељице; међу њима сто и на њему земљана рукомија; пред њим клупа. У трећој собици бјеше широки супружански кревет, покривен бијелим платном. Он се толико разбанио у оној тјескоби, да једва остави мјеста једном дивану, једном столу и трима столицама. На стијени . над узглављем, вишаше слика Вогородичина, израђена до паса на платну. Живо се сјећам како ме гушаше та варошка тјескоба, какво ми презирање изазва та надута и углачана сиромаштина, упоређена према нашем сеоском обиљу. Ми се вратисмо на крај «апартамента и . пред прнјемну собу, гдје се бјеше заметнуо жив разговор. Чусмо ове ријечи госпође Леле: — «Истина је. мој господине, дјеца хоће да једу, али опет добро је све с мјером, ради њихова здравља. Ја мислим овлико је доста: у јутро