Otadžbina

ПРЕОВРАЖЕЊА

177

по чашу млијека, у подне, кад је мрс, по мало супице и меса а кад је пост биће и онда сугге и смока, у вече што бог да». — Ђедо рече : — «Они су навикли да једу хљеба кад год хоће, за то, поврх наше погодбе, ја ћу вам шиљати домаћег хљеба, па им дајите међу оброцима.» — «Ето тако, баш добро , врло паметно!» викну поп Јојица и почеше устајати. Шгшро дође у тај мах. Пон Јојица, држеки међу прстићима сребрн новац, рече му: — Ти знаш гдје је Коста берберин • Оидје, знаш, према латинској цркви. Дакле , поведи дјецу к њему и I еци му да их ошиша до главе , онако баш по ђачку. Ево ти вијорин, па подај Кости полак, а за осталијех шест либара купи печу сапуна у моје таште, — ти већ знаш гдје је њезин дућан. Можете до ужине натраг! Владо бризну плакати. Жао му мрких завијенијех солувића и перчипића, што му у ходу куцкаше по гтлећима, чему се у 3. свак дивио. Ја сам био тврђег срца, прем да не жаљах мање моје плаве пелеше. Шпиро разјапио уста — мисли се и мисли, па рече: — Од прилике руле, знаћу ја све то учињети, него ево ти јада; цркосмо од глади, Вранац и ја. Ђедо му даде трошак, те пођосмо. Сад тек напарисмо очи, гледајући низове високих кућа и дућанске излоге пуне „блага божјег»; па сељаке приморце и «влахе»; па шарене опћинске стражаре са сабљом о бедри; па њеке људе обријанијех бркова и са ћуповима на глави; па њеке жене у сукњама, које се при дну надуле, као изврнуте каце; па.... бог зна што још, гледајући све то у један мах а први иут, Владо и ја не знасмо чему да се прије начудммо. Али ја се највише дивљах Шпиру, иоји је, ходећи , гледао иреда се и пљуцкао свакога часа. «Вај , колико си пута ти био овђенак !» рекох. -— «Вај не зна се ни броја!» — «Ама, по богу брате, је ли могуће да је Задар већи !?» -— «Валај, од прилике руле , све би се ово могло обрнути у у Задру, као јаје у решету!» — «0, по богу брате , а отаџвмна књ. ххгт св. 94. 12