Otadžbina

178

II Р Е О Б Р А Ж Е Њ Л

баба Смиљана причаше да овђенак живи двадесет и пет стотина душа!" — «Е, од прилике руле. а у Задру ће бити више и од хиљаде!.... Он нас предаде у берберницу. иак отиде да «заложи» Вранца и себе. Мајстор Коста бијаше омален, црвена носа и бажђаше ракнјом. Његов шегрт бјеше млада њека мрцина, ћос н без крви у лицу. Ја допадох овога. Не знам шта нам више досади, илп њихове тупе ножице, или њихова безбројна нитања, докле Владу не преври, те рече : «Дед баталите, лацмани ! Нијеоте ви плаћени да нас исповиједате, него да нас ошурите као прасад!" — Тада мајстор иуче на нас сваком бруком. Шпиро нас затече плачне, те му срце није дало, да нам се руга онако ошуренијем. Из проклете бербернице сврнусмо у један шарени дућанић, гдје за тезгом сједпјаше њека жена, надута и црвена као тенац. Коњушар јој каза ко смо, а она удари хвалити своју Лелу, «која је вина госпођа, коју треба да слушате више него мајку. и да јој никада не изгубите «ришпет ,) , јер је ваша мајка сељанка, од које нијесте могли нримити восш1таније....» Одатле брзијем корацима врнусмо се кући наших «воспитатеља». гдје нас Шпиро остави, предавши нам сапун. Подне бијаше одавно превалило. На врху степеница запахну нас «благовоније м од врућа јела из средњс собе Тада тек осјетисмо да смо мртви гладни, те Владо нагло отвори и уђосмо. Ђедо сједијаше леђима уза шнроки кревет. нушећи из чибука; њих двоје према њему, каљкаху зубе. Поп Јојица, чим уђосмо. рашири руке, као од чуда, п завика: — Зар тако да се улази! ? Аааа, то не ваља, то не смије бити ! Треба да закуцате на вратима, па по што одговоримо «слободно», уђете лијепо и лијепо се ноклоните и сваки рече: «моје почитаније«, па у руку пољубите. Ако сте нас затекли да благујемо. треба да речете :