Otadžbina

Ј\ут пеловић 11 р & г Р А% а 181 ће бити скратити. могу преобући још данас !"... «Дак.^, ^(^о^ ^ фаљинама. а бог зна јлто сам помишљао!» рекох весео. «Нека их ђаво носи ! Може им бити да ми натакну и рогове, а не само лацманске одоре, по што су ме већ овако накрасили !» викну Владо, па леже, а ја за њим... Марта нас је, не знам у које доба, дрмусала вичући : устаиите брзо да се преобучете, е ће сад поповн по вас доћи !» Ми онако дремежљиви свукосмо назупке, беневреке, кружате и гуњеве, што је све било од лијепе домаће вуне, а натрцасмо —- ни сами не знамо како бјечве, пантале, прслук и јакету од штоФа кавене боје. Мени се учини да сам го, а никако да што могу сгегнути око себе. За тиЈем на силу угнах моје сељачке широке стопе у чизмице . пак још натакох «печурку" на главу и — ирво преображење бјеше свршено ! По што Марта згужва наше личинке у бисаге, дођоше Ђедо. Кезо и Лела. Она запљеска рукама дивећи се Влади. «Прави господичић !" вели «а и овоме не иде лоше ! Сад ћете лијепо за нама у шетњу, и пазите кога год ми поздравимо, поздрављајте и вн са шкрљаком У руди!" Лела иђаше међу њима. За њима ми сс гегасмо као гуске, као не навикли потпетицама. Лацманија се ниже мимо нас и све се једно другом клања и довикује: «моје иочитаније!« «бонасера;» «слугасам!» «службеница ваша!» и т. д. Ми непрестано скидамо и натичемо наше ојађеле печурке. Један пут заори се грохотан смијех иза нас. Познадох Шпиров глас. Мени крв појури умозакиомисливши како ће он причати сеоској дјеци нашу бруку... Ђедо нас допрати до врата, пак оде у крчму на ноћишње. Ми брзо сажвакасмо по комадић студена меса и бијела хљеба. Док је то трајало њих двоје чеврљаху талијански. Он се наједи на њу што даде Владу кришчицу јабуке, пак зовну Марту, која понесе свијећу пред нама, помога нам свући се, пак угаси свијећу и оде.. .