Otadžbina

182

П1> ЕОБР АЖЕЊА

Пробудих се гладан. и баш да зовнем бабу Симуну, кад ли чух јецање. Сједнем иа кревету и гледам у чуду око себе. а то мој Владо шчучурио се под суканцем, па грца. Тада се освијестих. те бризнух и ја у плач. Владо устаде први и нареди се. Ја му пошљедовах. Крмељуша донесе нам по чашу млпјека и по кришку хљеба. По што једосмо, Владу се отвори шала. те стаде опонашати попа Кеза. То изазва све остало што видјесмо и чусмо од јуче, те све почесмо исмијавати. Али у јеку нашег весеља створи се ђедо међу нама, те нам одалами по неколико чибука и заповједи да ндемо за њим у школу. — То је морало бити ! ншпну ми Владо, кад бијасмо низа степенице. Требало је да нам крсти вови тур ! С краја главне улице свратисмо у споредну, па уђосмо кроза једну велику сведену капију, пак уза стрме камене степенице, ггак кроза дугачак мрачан ходник, најпослије стигосмо пред једна врата, више којих писаше на црној таблици: Србска Фондационална школа. Кад уђосмо, устаде око двадесет ђачића поређанијех у четири клупе и устаде иза катедре човјечуљак један, погнутијех леђа, блијед; дугачка црна брка. Видјело се да нам се учитељ надао. јер, без ријечи, намјести нас с краја прве клупе и стаде нас преслушавати из Буквара. Ја се зачудих његовом дебелом гласу. Како смо лако читали из првијех листова, он листаше даље и даље докле не почесмо запињати. Тада нас изазва пред таблу и замаха незадовољан главом на моја незграпна слова. С Владом би још горе. У тај се мах, ваљда, двојица ђака насмијаше, те их изазва, ошину свакога по два пута по дланима и нареди им да к :ече, нас отправи на мјесто, а ђеду рече : „Сасвим је могуће, господине, али до њих ће бити !» Ђедо му поврну «Само ви њих не штедите, господине, него удрпте, посветила вам се!» По томе обрну се пут нас намргођен : «А ви добро запамтите што ћу вам ево рећп пред господином и пред вашим друговима. Ако до. Божића не пређете у втору класу, ја ћу вас дићи из