Otadžbina

184 ПРЕОБРАЖЕЊА — ПЈта је дјечице? запита умиљатим гласом смијући се, те два низа бисериијех зуба синуше, а двије рупице утонуше на бијелим образима; црне јој очи под савије> ним трепавицама чудно сијеваху, али опет благо. Менн се учини да само царица тако може бити, и тога часа пожељех да ми се претворити у мравка, да ме она згази својом ножицом. Ђачић исприча шта је са мном било, а ја слушах оборене главе. Она ми даде чашу воде, опружи ми ха ■ љине, па, милујући ме по глави, рече: ти си мала звијерка, али ћеш се. мало по мало, унитомити и постати добар ђак, је ли? — Хоћу! рекох искрено и пољубих оку љежну руку, за коју одмах помислих да би својом тајном силом укротила и страшнију звијер. По што се одмакосмо, ја навалих питаљима, те дознадох да је она дјевојка и сестра учитељева, да јој је име Милица, да готово никуд не излази п да ће на скоро поћи «у њихову земљу". А гдје је та њихова земља ? запитах. — Богме, ја не знам, тамо негдје далеко. Моја мама каже дајеГоспо ђица навикла живјеги у љепшем мјесту него што је наше. — Богме то је мени жао, ]ер ми се чини добра! Малиша ме косо погледа —• чисто му би крнво што нијесам прекоувјерен да је она добра. Ја уздахнувши додадтох : А је ли, реци ми, он није добар? — Ко ? Господин? Он нас бије само кад смо безобразни, али га брзо прође јед.... Ја скрушен сједох до Влада и почех преппсивати из Буквара на таблицу; то чињаше сав први ред. Други је преписивао нешто са велике табле на артију. У трећем и четвртом мрмољаху из књига. И Господин, јако озбиљан, нешто читаше. У њеко доба тресну он пали" цом о сто, те свак ућута. Ја наперих уши, не дижући главе, «Хајте на мјесто вас двојица — па покушајте дРјги пут да се смијете пред старијима!" рече престуиницима, па одмах додаде: «Милане, говори лекцију!" Њеки иза мојих леђа поче говорити у њеком страшном