Otadžbina

ПРЕОБРАЖЕЊА

185

језику, али је јако запињао. Запамтио сам једну ријеч (( мјестоименија и , коју често понављаше, те се домишљах шта то може бити. Господин му просто рече : ,Сједи. Видиш да не знаш! Срами се !» па прозва другога. који је чеврљао готово да не предуши. докле га Господин не прекиде : Врло добро, дијете моје, сједи ! И тако је то трајало : Господгш је кудио и хвалио на измјену, истијем ријечима истијем гласом, пак им приђе и поче даље објашњавати. Ја сам се чудио ве.шком његову стрплењу, а и жао ми га бјеше, јер од силнога напрезања једва могаше изговарати. За тијем прегледа и исправи сваку писмену радњу, па онда изнемогао сједе на своје мјесто. Већ се примицаше и подне, те дјецу обузе обичан немир пред распустом У томе се ненадно отворише врата и уђе поносита Госпођица. Сви устадосмо. Ја примјетих како се једанак сва лица разведрише и сви се погледи весело стекоше на красно божије створење и ја први пут оејетих нов оејећај — дјетињу суревњивост. Она приступи к брату, узе га за руку и рече : ти си се опет преуморио ! Сједите, дјецо. Који је од вас опет господина наљутио, а?» . . . Ја се ни мало не зачудих што у тај мах она двојца заплакаше. Погледах Влада, да ми је познати шта ои мисли. Он се сав зајаприо и исколачио очи од велика чуда. То ми бјеше мило. Госпођица прошапта њешто брату, пак пође натраг. опет онако ла^о, као да не додирује земљу. Двојица кренуше за њом. «Станите ! и рече им Господин. — „Али, господине, наш је ред ј» одговори један од њих. «Добро. али причекајте да свршимо молитву!« рече он крстећи се. По томе отрчаше она двојица, а ми скамија за скампјом изађосмо, мирни кроза ходник, мало живљи низа степенице, а већ у тријему и на улици дадосмо маха срцу, заграјасмо, мотамо се један око другога, пак се збише сви око мене и Влада, питајући нас п помало задиркујући. Један ми рече : «а што? Ти си се хтио убити ?»