Otadžbina

186

11 Р Е О Г. Р А ;К Е Љ А

Ја се постидјех — Први ме иут у мом кратком вијеку обузе стид пред једиим дјотетом. Владо хтједе да насрне на њ, али ја стадох међу њих преклињући га, да не замеће кавге првога дана Већина се дјеце препаде од Влада. Он се стаде кочоиерити: «3нате ли, ви ситнежи, да ми се по четири нећете згријатп у шакама! Знате ли ви да смо мп из 3. гдје су људи змајеви!" . . . «А знаш ли ти да ћу те ја јавити Госиодину, ако ћега ти тако! в повиках ја, али чим то изустих, зачудих се веома сам себи. Очито бјеше настало у мени чудно и нагло преображење. Да забашурим ствар. прпшаптах му да сам ја то навлаш рекао, да га сиасем, јер сам тобож увјерен да то ћаше који од другова учинити. Трећаши и четврташи смијаху се тој комендији, и њеки чикаху мога страшног ујака, али моја миротворна вјештина изравна све. У томе крене нас већина ка главној улици, а остали другнјем правцем. Гредом дознам да су она наша два друга отишла да црпају воду из авлије за госпођицу ; да то редом чпне и да једва чекају. Кад изађосмо на главну улицу сукобисмо се с гомнлом дјеце у свакојакој ношњи. „Ево ти лапманчића", рече један иостарији наш друг «па ако си змај, од онијех из 3, дед окушај се с којим од овмјех !" Мој Владо с мјеста плану, па хоће да јуриша на лацманчиће, али га ја опет умирих. Бијаху то католичка дјеца из основне школе Како их је било два три пута впше него нас, не бојаху се, него изазиваху; њеки се очеша о којега нашега, квеки викну: «ркаћи в , али и они примише уздарје, јер их звасмо буњевци, лопаташи. и т. д. Ручасмо — то толико да се броји е ручасмо — њеколико ожица супице, меса и хљеба, као да бјеху преслачке, или као да ми бијасмо мачке, а не здрави се ,Бачићп. Кезо је непрестано говорио талијански са женом. Она га једном, прекиде да нас подругљиво запита јесмо ли видјелп високородну Госпођицу ? Мени би теже него да. ме је ћушила, али се брзо сагнух. као да ми је што