Otadžbina

188

ПРЕОБРАЖЕЊА

Мени се учини да сам у рају. Послије су пјевали «оца и сина" «свјат свјат» и све крупније пјесме. Кад се разиђосмо Господин је кашљао јаче него пред подне. При мршавој вечери Кезо нам препоручи да понављамо молнтве, које знамо, јер да ће сутрадан он доћи у школу ради катихизиса, а с њим да није шала као с «високоученијем", коме да су дјеца сјела на врат. Лела понудама оиет посвједочи да боље пази Влада него ли мене, и ми легосмо ћутке, сваки забављеп својим мислима. Ја сам ипак био задовољан својиМ* дневом. Сутрадан ми стигосмо у школу раније од осталијех. Како је који од другова придолазио, тако је забринут сједао, мрмољећи из књиге, или на памет. Учитељ дође, не проговорп ријечи. него је ходао испред клупа, оборене главе и с рукама састављенијем на крстима, погледајући на часовник. Четврт послије осам, Кезо уђе набусито, мрдну главом пут учитеља, пак оштро викну: — Молитву! Учитељ изађе. Кезо прозва мене и преслуша онијех пет молитава, што знадијах, па ме похвали. Тако исто и Влада. Трећега, након њеколико ријечи, изби по дланима, па њекојега изгрди, њекојега опет излијема, њекојега остави без ручка, и све тако, те кад пође, већина ђака дераху се и псоваху црнога вјероучитеља. Ето тако се малом измјеном понављало у школи, а тако и кући, те нам се низаше дан за даном. У кући бјеше новост што Шпиро и други сељаци доношаху погаче од бабе Симуне, те Кезо већ не куповаше хљеба ни за се, а нама се резаше по кришка, пред вечеру. Ђедо је долазио бар једном у мјесецу, а никад празнијех руку, нити се икад врнуо кући. а да не остави на Владу трага од свога чибука. Мене није имао за што бити. Свак ме хваљаше као добра ђачића, а највише Госпођица Милица, око које сам непрестано облијетао, нудећи јој своје услуге. Само је Лела друкчије мислила о мени. Она једаред рече Ђеду преда мном :