Otadžbina

П Р Е О Б Р А /К Е Њ А

189

«Видите шта ја мислим о вашем унуку. Он се умије претварати као змија и заметати трагове својим «галијоствима», па за то пролази добро, и за то га свак хвали. А ваш Владо, он је сувише отворен, он призна кад што и на тајно учини. Вјерујте попе Стеване, да ће из Влада изаћи човјек, а за овога не знам/» . . . Душа ваља. признати морам, да је било њешто истине у томе суду поше Јелене. У школи су биле ове измјене. Божићњега поста ггротурисмо се оба у «втору класу». Учитељ је готово ноловину зиме одлежао, те га замјењивао поп Кезо. Разумије се да су батгне цвјетале на сав мах. На прол>еће учитељ се појми, те је, јадник, удвојеним радом накнађивао пропуштени посао. На васкршњој летурђији ја, сам читао апостол. Сав одрасли православни народ окружне варошице (јер се сав могаше смјестити у цркви), сав, рекох, осим једне једине душе, бијаше занешен мојим појањем. А та једна једина душа, којој бијаше одвратан мој глас, бјеше шјора Лела, која по служби, пред црквом рече другама : «ја, бога ми, не знам чему се имате чудити. Зар је оно лијеп глас!?» Али јој Госпођица Милица с мјеста одговори : «Немојте тако ! Ја вам кажем да би се маломе у с-ред Карловаца дивили!« Те разговоре ја нијесам чуо, него су ми их причали другови Брзо протекоше још три мјесеца, пак стиже и страшни дан исггата. Ђедо дође нарочито. Школа је била пуна „великокупеца« и «малокупеца», уза њих два три занатлије, два три сељака. Мучење је трајало од свијета до мрака, — то толико што се предушило о ручку. Поп Кезо је свакога часа незадовољно махао главом, учитеља је давио кашаљ, родитељи су се црвенели, како који чује да је прозван његов син, ми смо дрхтали и бркали се и на најобичнија питања. Кад бог хтједе дође крај и томе, пак настаде свечано «читаније класиФикација православних ученика србске Фондационалне школе