Otadžbina

190

ПРЕОБРАЖЕЊА

у . . .» које загшче поп Кезо са катедре. «Аћим Јовичић, син Петра земљотјажатеља из X. из науке хришћанске : слабо, из србског језика: добро и т. д. и Сви, родитељи и дјеца, ударише кашљати ио што чуше пресуду првоме ђаку. Па опет настаде тајац. Владимиру Д . , . . ићу, сину свјашченика СтеФана, прочита: добро — добро — добро. све до краја. Ђедо љутит замаха главом. Кад чух своје име, ја се поносито укрутих — знао сам да сам први у разреду, а кад чуше сви да имам у сваком предмету «с превасхоством» и да ми је главна биљешка «прва класа с превасхоством" и да ми је за награду одређена књижица, тада наста жамор, опће одобравање, те и ђедо ми пријатељски „верма" главом. ,. Ми смо са Шпиром ходили прјечацима, те стигосмо до на помол села, а ђедо далеко изостаде иза нас. Кад угледасмо нашу кућу, видјесмо гомилицу чељади пред обором. До мало познадосмо да су то баба Симуна, Анђа, Ћпридон и неколико жена са дјецом Д. . . ића. Тада Владо и ја нотекосмо у све махове, те без даха допадосмо међу њих. Грљењу и љубљењу не бјеше краја. Чујаху се испрекидани узвици! Убила пх школа. душо ! . . Преобраз или се, срећо моја! . . Гледај само како су блеђани и танушни у овијем хаљинама! и т, д. Разумије се да је баба плакала. како одавно не бјеше, да нас је с мјеста накљукала и преобукла у наше рухо. У главноме не бјеше велике промјене у 3. и ако се нама чинило на први мах да је све друкчије. Анђа бијаше порасла и утањила се, те је сад ноћивала уз матер : Ћиридон је био глупљи и радишнији него прије: стари црквењак умрво; један пристав покрао тетка Мнла, понио му — веле — благо, њешто око осамдесет готовијех цванцика; нови кнез тобож помирио зета са ђедом, те сад називаху бога један другом кад би се срели ; бијесни Димитрије Д . . ,ић допао тамнице с тога што је ранио ножем човјека њеког ; Смиљана се облизнила ; једној