Otadžbina

П Р Е 0 Б Р А Ж Е Њ А

191

ж ени Д . . . • ића узеле се ноге , те ни да мрдне собом и још што шта. Опет почесмо по старој навици, те је вазда било комендије са Ћиридоном, и досаде сусједима, и чибук је ђедов имао посла. и баба је једнако имала узрока да се сита исплаче и — све на длаку као и прије до сутрадан по малом Госпођину дне, кад нам би наређено да се спромамо. Владо и ја покуњени у бабнној соби облачимо лацманске хаљине ; она, шапћући молитве, слаже нам рубље у бисаге ; Анђа наслонила чело на стакло од нрозора, па чунка ресе на свом садаку. Кад бисмо готови, ја дршћући рекох на претрг; « т 1ујеш, бако, . . . ја кад поп Јојице не ћу, не ћу! Реци ђеди да ја код иопа Јопце не ћу, па ако ће ме сад убити, него нека ме стави код учитеља. А, бога ми, ако ме намјести код учитеља, свршићу оба разреда за годину». Кад то рекох, побјегох из куће, иа преко винограда, па чак у гај. гдје сједох на тратину, мислећИ о злу. Ие знам колико сам ту чајао, док ме тргне Анђино дознвање. «Хајде» вели «ђедо је попустио". Ја у кућу с малом душом, Он ме дочека својим најгорим погледом. Ја понових истовјетне ријечи као и баби, н на моје велико чудо, он сам замаха главом па рече : «А јеси ли ти сигуран да ће те учитељ иримити у кућу ?» — «Јесам сигуран да ће му још мило бити !" поврнух. —- «Добро, ако је тако, видјећемо. Готово је боље да се ова два ђавола раздвоје !» заврши ђедо, гледајући бабу. Не само да пођох весео из 3., него као да ми крила бјеху ггорасла. Ни Владу не бијаше жао што ће сам остати код Леле, — то сам му читао у очима, премда он тврђаше иротивно. Чим стигосмо у варош, ја отрчах к учитељу и кажем му да је ђедо вољан дати ме њему. Он се свему томе јако зачуди, али га Госпођица узе на страну, те шаиут, шапут с њим, а у толико и ђедо дође, те се све троје затворише у «лијепу собу» (учитељеву). Ја се укочањих у ходнику, молећи се искрено богу, да ме