Otadžbina

192

П Р Е О Б Р А Ж Е Њ А

услиша. Најпослије изађоше. Учитељ смигну раменима и вели : па ето нека буде, али, знади, спаваћеш у кујни и мораћеш одржати ријеч, да свршиш трећу и четврту класу ове године. А мислиш да је то лако ! ? Мој синак, требаће да дан и ноћ пиљиш у књигу Ја обрекох да ћу, тијем више што се и Владо бјеше подухватио да ће исто испунити што и ја, а поп Кезо се подјемчио за њ. И школа започе. Ја сам био најсретнији и најврједнији од свијех ђака. Није више требало да се обређују иа воду, нити је Госпођици требало да се праши мету ћи собе, нити да мрчи своје лијепе руке чистећи обућу. Ја сам доппрао на свашто, а имао сам и времена да их проглушим чеврљајући из катихизиса, граматике, читанке и талијанске почетнице. За столом непрекидно сам досађивао Господину различитијем питањима. И Владо својски бјеше прионуо, те послије три мјесеца ми сједисмо у четвртој клупи. Ја далеко бијах одвојио од њега, али опет ни он не бијаше пошљедњи. Ми смо се лијепо пазили и ако смо се изван школе рјеђе састајали, али о Кезу и Лели не говорасмо никад Господин је боловао мање него ли прошле године. Ја сам га уз Госиођицу дворио, а и иначе погађах му сваку жељу. Поп Кезо покуша у два маха да ме обори у катихизису, али кад видје да му је узалуд, окану ме се. По Спасову дне вјери се Госнођица за једнога трговца из вароши. Био је тај младић љепотом према њој, али намећу ни слуга јој. Од кад вјеренпк поче долазити у «лијепу собу" свакога дана пред вече. од тада ја бјежах у авлију, под коломат убла, гдје сам иретјерано напрезао. мозак, тако да ме Господин одвраћаше од тога. И опет дође ђачки судњи дан и опет ја понесох свједоџбу са превасхоством, а Владо остаде у вароши још двадесет дана, јер се бјеше провалио у талијанскоме. Најпослије дође и он у 3. Пропустише га са «добро». Сад нам већ не бјеше до унцутарије, јер се бијасмо навикли варошком животу. а обузело нас частољубље да