Otadžbina

из удовског живота

193

постанемо сјеменарци, те по вас дан, клонећи се од Анђе ^утасмо по гају «пркелајући» ријечи из талијанске граматике. Сви су клели да смо се Владо и ја до краја преобразили и да ћемо постати дика куће Д . . . . ића и села 3. и цијеле тромеђе. Чак као да је и Ђедо по мало у то вјеровао. па чак и ми. Анђа нас је малко гледала преко рамена, због те наше надусти, алп кад кренусмо цут Задра, њој се ражали више него икоме, те је с муком отресосмо с наших вратова. (Свршиће се) Ј јимо ЈАатавуљ.

ИЗ УДОВСКОГ ЖИВОТА ПЕСМЕ јЗи. ЈА. ј Јовановића I. Мати Презирем сласти ; презирем срећу Никад се више удати нећу ! Нећу на мужа да мислим више ; Из срца мога љубав се брише, У њему више страсти не стоје Све ћу да манем спрам деце своје. За њу ћу само да живим јоште, Пуна нежности, пуна милоште. Нека на мене не гледе људи ; Нек ми се сваки диви и чуди : Нека и сама родбина виче Ништа се мене неће да тпче. Постајем жртва порода свога Ради његовог оца доброга. 0 деци само премишљам јоште, Пуна нежности, пуна милоште. Ја ћу у сети живот провести Ал ћу бар децу на пут извести. И када она у срећи буду, ОТАЏВИНЛ КН>. XXIV св. 94. 13