Otadžbina

194

ИЗ УДОВСКОГ ЖЧВОТА

То ће ми бити хвала на труду. Кад њихов понос светом полети, Ја ћу покрај њих сретна умрети. Та, за њпх само и живим јоште, Пуна нежности, пуна милоште !

II. По Ох, горки су јади моји Премину ми љуба верна, Туга ми је црна, тешка, Жалост ми јенеизмерна! Три године с њом проведох, У милини и у срећи, А сад остах, да тугујем, У очају и несрећи. Кол'ко ми је за њом тешко ; Кол'ко за њом милом тужим Тол'ко ми је јоште теже, Што се морам да задужим. Деце с њоме нисам им'о, И сад морам све да вратим Сав јој мираз морам оцу Да накнадим и повратим. Заједно смо благовали ; Заједно смо јели, ппли ; Заједно смо у самоћи И у друштву сретни били. Чега год је жел.на била, Умео сам увек стећи Никад ништа нисам хтео Замерити ни одрећи.

закону Што сам им'о што сам стек о Све сам њеној вољи дао Та, за њену жарку љубав, Зажалити нисам знао. А сад немам ком да годим Сдда морам све да кратим, И још морам сав њен мираз Оцу њеном да повратим. За ме сада њени дари И хаљине пусти стоје И намештај и посуђе Све то више није моје И постеља, дражи пуна, На којој смо срећу снили, И дивани, на којим смо Слатке часе проводили. Све то тужан, у очају, Са очима сузним гледам Све то морам, по закону, Оцу њеном сад да предам. За погреб сам њен са тугом Сам могао све да платим Ал, што год је њено било, Морам натраг да повратим.

III. Кобни завештај На што ми је пусто богаство моје ; На што ми двори, кад заман стоје. На што ми сјајно посуђе разно Кад ми је срце тужно и празно ? Кад ме муж чудни сужну оставн Кад завештајем жељу постави :