Otadžbina

13*

ИЗ УДОВСКОГ ЖИВОТА.

195

Да се не удам — па да се славим ; Ил, кад се удам, да све оставим ! Тешки ми јади на срцу стоје.... Не оскудевам — све је то моЈе Ал срце тужно за миљем жуди.... Не могу златом залити груди ! Та, све ћу.... све ћу најзад презрети Ни једно зрно нећу узети ! Не могу сузе у злату лити Волим са драгим сирота бити. Нека мужевље богаство стој и; Нек се за њега нигата не боји ! Кад га за мене не хтеде тећи ; Кад ме не хтеде њим да усрећи; Нека се другим даје и дели Срце ми само слободе жели ! Доста сам суза с њим живим лила Што би сад за гроб везана била ? IV. Удовчева елегија Нема ми више моје добре Маре, ■Да са њом срећу у милини снивам ; Нема ми више иознапице старе, Да са њом тужан утеху уживам ! Куд год погледим, све ме на њу сећа, Па ми се очи само суза пуне Све ме на њену милошту подсећа, Те тужно срце само судбу куне. Тешко ми без ње у кућу изаћи Мораћу Мари заступницу наћи ! Сам сам за столом.. не прија ми ништа Нема ми Маре да се смеши на ме. Горка ми јела долазе с огњишта Нема сад никог, да се брине за ме. Нит ко год хита, да ме оним нуди, Што моме срцу понајбоље ирија ; Нит ко год внше за мном тужним жуди ; Нит ко год несме због мене извија. Тешко ми сада и у подрум саћи Мораћу Мари заступницу наћи !