Otadžbina

ТЕШКИ ДАНИ

7

зноју, научио сам да сажалевам ове људе, који су спуштени били у коридоре, што на крову не беше више места, па ту заборављени. Тек на уласку у канал, они су већ малаксали, а ми морађасмо још два дана провлачити се кроза њ и трпети несносну јару његовнх обала. И то да издржи човек?! Сетих се да смо једном пловећи са Ципра у Порто-Саид имали пуне коридоре масака, и да су неколико њих попадале од врућине у коридору. Ја испричах тај догађај команданту пука, и последица моје приче беше. да је наредно, да војници силазе у коридор на изменце, као на стражу. И та «смена» је ишла тако, док бејасмо на путу. Али то је слабо помогло ! На броду се већ била улегла болештина. Језа ме обузе, кад сам опазио да то беше кужни тиФус. До подне је већ прва жртва пала ; друге две-три лежаху већ заражене на крову. Кад сам јавио капетану Јелчићу, каквога госта имамо на броду, он развуче лице у осмејак — турска посла рече он — пнш Алах ! — Али кад сам му рекао шта све од нас може да буде, ако кужна болештина отме маха, њега прође смех, — он набра лице, избаци једну облигатну мрнарску псовку, па рече најзад : А шта ћемо с' мртвим ? Овђе у каналу не сме се ништа бацати у воду. Кад дођемо изјутра у грко је3 еро бацићемо га тамо. Разуме се да ја на то нисам могао пристати. Кад сам ставио у изглед, да ћемо за 24 часа имати још којега да бацамо у грко језеро он се склони, да задржи брод на првој станици, и да ту даде укопати мртваца. Али нам на њојзи рекоше, да га не смеју примити без дозволе дирекције, те се отуд кренусмо даље, да на идућој примимо одговор из Суеца. Одговор је гласио, да се мртвац, пошто га прегледа санитетска власт у Исмаилији, може сахранити на обали језера — две миље, далеко од вароши — а кад је тај посао срећно свршен, -сунце се већ беше домакло западу.