Otadžbina

12

Т Е Ш К II Д А Н И

које му драго народпости, веома склони празновери : сваку непогоду уз пут радо придевају својим пасашерима, и овај пут су морали јадни војници на крову да осете њихову злу ћуд, што је погрешком пилотовом брод насео. Маневар на броду. по себи тежак посао, постаје веома мучан, кад је на крову много људи, и тада срдити мрнари газе својим тврдим цокулама, који год им стоји на путу. па им нн на ум не нада да рекну бар «рагс1оп !» Јадни војници су данас имали прилике да осете опаку ћуд њихову, али су они трпели као јагањци. мислећи да то тако мора да буде, кад с бродом није у свом реду. На срећу је реморкер био у каналу и за два часа тешка рада, могађасмо пловити кроза последњи део канала, што везује грко језеро са суецким заливом. Кад смо се пред вече видели у пространом куту Црвенога Мора, свалио нам се с прсију тежак камен. Сваки је од нас помораца знао, да би дуже стајање у усијаном ваздуху каналском могло ио све нас имати кобне последице, и сваки је дубоко одахнуо, кад му је пирнуо на сусрет свежији дах широкога мора. Брод је наш, изашав из канала, учинио простран круг у луцп, пре но што је стао међу остале, и на том иуту спуштено је опет 3—4 мртва сапутника у море. Али која вајда од луке , кад се на великој катарци лепрша жута застава? Ми морађасмо стати читаву миљу даље од осталог бродовља, а за две од обале. Бих дао све што имађах, да сам смео само за један час да се извезем из ^вог пакла — али ми бесмо опасани санитетским баркама, а војници у њима нимало се не шале, кад опазе бегунца с брода. (На< хавиће се)