Otadžbina

44

ИЗА КИШЕ СУНЦЕ

т

— Дај, браћо, да га дигнемо на моја кола — вели онет Павле. Узесмо га нас неколико.... Мртвац иа — то ! Само што дише.... Натоваримо га на Павлова кола, па се кренемо полако. У путу сретнемо Вилипа Срдановића. тера његове коње. Кренемо даље. Ми напред : Вилип за нама : права пратња.... Мислим ја, 'нако у себи : Боже што ти је човек!... Право веле : ум за морем — смрт за вратом.... Јадни Ранко !... И ко би се томе над'о, кад ето, мало час затурио ајнак да се попзврћемо од смеја.... А јуче са мојим татом говорио како ће Јакова да жени и вели тати: „Ти мораш бити стари сват и да водиш сву бригу!... Ја онда нећу да бринем — оћу да се опијем ка' земља, јер то ми је и прво и последње !... Ни имам шта више чекати ни дочекати !».... А ето јако !... П'онда јадна баба Бојана ! .. Ка' да гледам како се -б\'са у прси и нариче.... Па мој карда !... Не да му се оженити. Оста Спасенија те јесени.... Сави ми се нека зима око срца, па готово поче' да дркћем.... Пролазим кроз села ; људи називају Бога, а мени се грло одузело, па не могу Бога да примим. .. Дођосмо већ и у наше село. Баш на уласку сретнемо Јакова, он окорачио коња па јури. Кад нас угледа — стаде. — Је л жив ? — пита Павла. — Жив је још мало, — рече Павле и устави коње. Он се заплака, скочи с коња и приђе колима. — Бабо !... Бабо !... Ранко ни : — а ! — Их !... јекну он па се у'вати за косе. Ми поскакасмо с кола. Нема ту сува ока. Само га молимо да не чини бе себе.... Кренусмо се полако. Људи, жене, деца — све то на шору. И ко им каза кад сви знају !... Кад бисмо на крсту,