Otadžbina

ИЗА КПШЕ СУНЦЕ

45

чусмо запевку баба Бојанину. Запева старка за својим старим другом да се село разлеже. И она приђе колима. Све је то скочило да је утиша—али ништа ... Вели јој Павле : — Немој, Бојана, Бога љутити ! Још није умр'о. Ал она запева и не слуша Павла. .. Донесмо Ранка кући, унесмо га у собу и спустисмо на поњаве ... Јаков га опет викну. Он отвори очи ... Сви смо лепо видели како се скотрљаше две сузе низ његове старе образе.... Али се одма' очи укочише : за мал' те не умре без свеће.... III Божја воља!.... Предадосмо црној земљн што је њено. Оста Бојана да запева и Јаков да ћути. .. Од то доба он не изађе у коло ни на прело нигде. У дугу је <з,ану по њивама. Све тамо има неког посла. Ја ка' што дођем у вече те мало разговарамо. Питам га : — Јес' видео Степанију скоро? — Јесам јуче. — Шта она вели ? — Шта ће рећи ? — Оће ли те чекати ? — До душе, нисам је нп пит о. . Ја мислим да оће. А што питаш то ? — Само нако. — Не д о јој Бог да ме слаже !... Сву би је исек'о ка' репу !..:. Те јесенп ја се ожепим. Он ми дође у сватове, али се није у коло у ватио. Са свим други човек. Није више ни младић, него човек. Озбиљно гледа. озбиљно разговара ; на челу му веће мрштине ; само кад се насмеши разведри му се и чело и лице, па изгледа много лепши него што је био....