Otadžbina

70

ГРЧКЕ МИСЛИ

патријаршијској управн, на ново раширеној над свима балканским земљама. И Грци у овоме сматрању нпсу сами, јер има иеликих научника, који су им у том из разних узрока и повода или давали за право, или их у тим мислима у неку руку утврђивали. Зна се да је византијско царство грчким духом задахнут и иреображеп наставак источног римског царства, и да су му границе биле иа Дунаву и на Сави. У свом почетку то источно римско царство није било грчко. Али су Трци у великим његовим средиштнма на југу пОлуострва, у Цариграду, Дренопољу, Пловдпву, Солуну, зна.ш да му мало по мало збришу рпмско-латински тип, заменивши га грчким. И тај грчки народни тип умео је на тим местима доиста да прогута п својом просветом са собом да изједначи разне остале народне елементе, и да сусретне буре сеоба нарбда с грчким народним духом и с римским државним и административним традицијама. Сеоба народа ирелила је одмах ову грчку творевину читавом поплавом разноликих народа. Иза разних других народа Словени су га у последњој лпнији били прекрилили од Саве и Дунава до на крај Мореје и до Цариграда. Сва се земља била пословеиила. Али су у грчким рукама остали јужнп приморски градови Цариград и Солун, и из и.их је на ново просветом и трговином избијао грчки елеменат, и ширио се у унутрашњост Тако иишу озбиљпп страпи историци. «Царство византијско. пише један од њих, 1 једва би се могло назватп царством грчким. Не имајући јединства етнограФСкога, оно је тран<ило јединство у администрацпји, јединства у религији, једпнства у књижевности. И грчки ]е језик постао језик административни, црквени и књижевни, те је слабо и наличпо на језик народни. А Цариград је био средиште администрације, вере и књижевности. И тиме јо он уједначавао, обрађиваои преображаваонајразличније елементе ' А. Катћатк!, 1/етр1ге дгес аи сНхјете 81ес1е Соп81ап11П Рогрћу1-о§епе1е Рапз, 1870, 539 и VII.