Otadžbina

84

ГРЧКЕ МИС.Ш

држало под руком, и оно што у руци имало није, што је било спорно, чак што је било у другога, само ако је то пређе некад царству припадало. По негде је била проиала сва област осим каквог крајичка украј мора. На тај крајичак царство је слало своје ђенерале и плаћало их скупо. Царство је ионегде плаћало саме своје поданике, тек да му се зову поданици. Царства је управо било два, једно у ствари, а друго на хартији или у памети. И тим начином ово се царство држало вековима, политиком и дипломатијом, умешношћу и јогунством. Где није могло непосредно владати, оно се наметало за заштитника. Своје иноплемене насељенике оно је обраћало и пропагандом и намамљивањем, кад му сила и закони нису могли више послужити.» Рамбо напомиње, како сваколика иноплемема и словенска наваљивања нису никако могла да узму ни Цариграда ни Солуна, и како се из тих места непрестано обнавља грчка влада на Балканском полуострву до пред само турско освојење. «Одржавши главна места и кључеве својих ировинција, могло се мислити — говори на другом месту исти писац — да царство у X веку није било војничкн изгубило ништа, Оно је рачунало на тренутак, кад ће се борба стишати. кад ће ојачати мирни послови и кад ће његови насељеници, одавши се спокојнијем начину живота, најпосле признати његову власт. И Словени су то увиђали. Они су видели да им грчки градови за навек спречавају владу у ириморју, поморску трговину и поморску силу; да су византиски легиони увек сиремни, да кроз та вечито отворена врата уђу у њнхове пределе и да из ненада заузму и распу њихове растурене ж\пе; њих је бунило што су видсли, да их ти византијски градови без престанка уходе и посматрају извештавајућп Цариград о њиховом сваком и чајситнијем кораку. Ни најмања лудорија на дому, ни најмањи унутрашњи сукоб, ни најмања домаћа неприлика није могла остати сакривена њиховим непријатељима. А осим тога они су осећалп>