Otadžbina

92

ГРЧКЕ мисли

Па византинци ипак нису хтели научити што је требало. Они су под мрачном сенком турског рспства, онда кад ]е свакога притискала самртна агонија. покушали да средством цркве изврше оно што пре нису могли извршити с црквом и државом заједно. Турско освојење показало је извесну трпљивост према вери хршићанској. Из борбе за независност новонасељених народа са византијским царством развиле су се биле самое.талне народне цркве у Охриду и Пећи, којс су као патријарпшје свој рад и под Турцима продужилс. Немоћ и слабост агоније слпвенскога живља који се у те две цркве склонио био, цариградски су Грци узели били као смрт. Пред сами час новога буђења они прошлога века турским рукама укидоше и заостале оамосталне словенске цркве у Пећи и Охриду, и раширише црквену своју власт у старим границама византијског царства још један пут. II као и пређе на ново се покушало, да се цркви и просвети свега православља у турском царству да јелински тип и да се балканским Словенима откажу и човечанска нрлва. Панаригопуло говори још и дамас с усхићењем како је „јелинизам опет завладао целим Балканским полуострвом, од кад су Турци Патрпјарху као старешини цркве признали сва старинска права." «Патријарх је — вели он дал>е — у очима источних хришћана указивао се не само као ггоглавар ирквени него чак донекле и као поглавар државни». Хвалећи грчку радњу на просвети и на народној организацији пре грчког устанка од 1821 К Папаригопуло помиње с поносом «какоје, истина, бнло на истоку и других хришћана, али како се они кроз четири стотине годнна турског ропства нису ни живи показали. Словени данас траже прво место, а право да кажемо. они за то време нису показали што било у оправдање данашњих њихових тежњи. Многи већ нису знали ни којој народности припадају, толико су били ниско