Otadžbina

98

ДАША ЂОНИЋ

— Та нисам ја тако мислио' Немој бити луд ! Ја, онако; знаш.... —- За сад нек је доста; али запамти моју реч! Даша се окрене и спази Стазу. која у тај мах уђе у салу. Неоиисана струја прође га за тили часак, али он се савлада и мирно јој се поклони. Преко Стазиних образа прелете лака румен; она климну главом и иође даље. Тај кратак призор није приметио нико, па нп Пера, који је иначс иазио на све. Сви су остали мирни, и тек кад их је Курјак позвао, да почну пробу, узруја се мало цело особље. Пера приступи Даши и иоздрави се с њиме. — Писао сам кући. рече му тихо ; и данас сам предао нисмо на пошту, рекомандирао сам га. Сад, шта ће бити, не знам. — Биће добро, нема сумње. Ваљда немаш и ти мајстор-Ћиру за оца! — Ја се надам. — А ја сам уверои, да ће ти писати и послати новаца. Можда ће доћи и сам. Пера слеже раменима и обојица се упуте на позорницу. —- Господо и браћо, ноче Курјак и погледи Дашу крадом; данас ћемо узети опет нов комад. Оно, истина, у мом репертоару је већ давно, али га нисам могао давати, што нас нема доста. И тај Јован Ђорђевић могао је мало помислити на нас, но кад већ он није, морам ја. Тај комад је «'Бурађ Бранковић", До душе, нема нас ни сад доста, али наштб је ту црвен илајваз! Ни за «Саћурицу и шубару", ни за „Граннчаре" нема довољно. ал ја мање важие особе бришем, да им нема ни трага. Овај комад је носледњи од великих, од сад ћемо мале, колико нас има. — „Мурата" ћу наравно дати ја, рече Шљука и поднгне главу.