Otadžbina

)' Р С Т О Н О С Ц II

11а рашку међу, али овде их Надјача чета војника српских И сузбије их. Вођ им допао Нашега ронства. Веле да је из Византа. Ца.р. Опет ! Нек' га уведу ! (Улази Гид везач) Све лепше иде. Цар од Визаита Диже иа мене војске читаве. Узалуд мука; има неког ту И да нас брани — (Гиду) Ко си јуначе ПЈто Мирну војску мучки иападаш ? Гид. Не ја, већ ти си мучки наггао ! Човека мирна што те тражаше. Цар. Касно си стигао, па помео пут. Гид. И сам то видим! Само припази Да с' теби једном исто -не десп. Цар. Ко те је нагн'о ? Гид. Твоји војници Тројином јачи од моје пратње. Ја их у борби срећно потисиух На рашку земљу али у зао час : Ухватише ме —- заробише, да ! Да би ко други — рашки војници Цлр. (Тихо) Немања иде да нас завади ГроФ добро рече — (јасно) Ко си ? Кажи се. Гид. Јутрос сам нешто и ја био; сад Већ нисам нико, Цир. Ко си? Говори! Гид. Био сам негда силовити Гид Византа моћног војсковођа, и Носланик цара да те иоздравим А сад сам —- ево роб —- чији ? Не знам. Жупанова ме војска зароби На теби, видим, на дар посла. Сад