Otadžbina

134

прође као сап

— Одавно бих умакао са ове робије... Знаш ли да, сам јуче написао више од осамдесет писама! Цела је истина, да нам илата не одговара послу.... — Тако је, строг према себи, строг према осталима. — И тврдица!... А међу тим новац пада као киша!... — Извесно!... Он игра и на берзи, је ли * — Вога ми, на то се не могу заклетн.... На то би ти умео одговорити једини Дирандо, негова продана душа, па ко зна да ли је и он сигуран! Зар мислиш да ко зна шта он чини, а шта не! — Ах. овај наш газда лукав је човек : фип, мудар као змија, а препреденији од свих адвоката скупа. Врата на врху унутрашљих сгепеница шкрипнуше, и наша два младића, прекинув разговор, дадоше се на посао са изгледом приљежности, који се опажа на ђацпма кад им се ириближи учитељ. Јсдан одсечан глас изговори ове речи: — Туш у десет мање чегврт. .. Доручак у десет : два јајета, два котлета и чај.... Хајде, брзо Дирандо, донесите пошту. И праћен човеком који под пазухом ношаше кожну кесу пуну хартија, писама, новина — пошта од синоћ, коју он прегледаше свакога дана, још од 6 сах. у јутру, са својим личним секретаром — Морган уђе. Беше то човек око четрдесет година. Црн капут који имађаше на себи и ако је било јутро, показиваше широка плећа и развијене груди. Његов ход и сваки покрет имађаше нешто витко и снажно што показује јак састав, одржаван редовним Iелесним вежбањем. Коса му беше кратка и сиуштена на широко али ниско чело, са дубоком вертикалном браздом између обрва. Уста и подбрадак ишчезаваху у брковима и дугој плавој бради, лепо подсеченој, која се ширила као лепеза на његовим грудима. Плаве очи, са малим зеницама имађаху јасан и хладан поглед, у коме се огледаше само гвоздена вол>а, и чињаше се да никакво узбуђење не би било кадро да