Otadžbina

138

ПРОЂЕ КАО САН

не нокварен тип поштеног и убеђеног републиканца од 1848. И ако је волео да трпа у свој говор педантне позитивистичке изреке, којима се његов пријатељ Фаржас радо подсмевао, он ипак имађапге свој идеал, и тај идеал беше узвишен. Морган имађаше ту жалосну почаст да буде први представник нове школе, у толико скептичније, у колико је стара била одушевљенија, без савести и без убеђења, којој сгари некадањи наивни идоли, братство, једнакост, демократија уливаху само презрење, и која, преставши сматрати републику као апостолство, смисли да од ње начини срество да се дође до циља. У скупштини није ни покушавао да стане у исти ред с братом. ма да је био добар и слаткоречив говорник. Могао се видети иоиекад у скунштини, како са неопредељеним осмехом и изразом ироније и досаде, слуша дугачке патриотске и ренубликанске тираде Косталине — и за тим пљеска као од беде, и иод морање. Изашав без шума, цуњао би но одборима и ходницима, ирилазио министрима, разбирао за новости, гледао да се опријатељи са посланицима сваке иартије, чинио ситне услуге у награду за које би тражио велике сутра дан, у кратко протурао се оа толико мудрости и умешности, да је, не имајући пријатеља ни десно ни лево, имао људи, који му беху обвезани у оба табора; да је био приман свуда, ма Да га нигде нису звали. и да се иистиктивна антипатија коју уливаше нечим одвратним, умераваше извесним страхом који сваки имађаше од њега. Изван скунштине иста тактика. Беше се угурао међу велике индустријалце, богаташе и чивутску аристокрацију; у том свету јако уважаваху његов јасан. бистар и практичан ум, његову мржњу за сваку осетљивост, а нарочито његово ирезирање човечанства, по коме ови моћни госиодара упознаваху у њему супарника, гладну грабљиву тицу са оштрим каиџама и шиљастим кљуном, која ће доћи једнога дана кад јој порасту крила, да лебди над њима, великим грабљивицама, и да затражи свој део од пљачке.