Otadžbina

ИРОЂЕ КА.0 СА.Н

143

жајући на све стране своје дуге лакоме пигте, који без ларме усисаваху ово злато. И толико је био строг изглед смерности под којим он скриваше своју необуздану лакомост, своје нагоне и разбојничке поступке, да — осим његових саучесника и кристалица, од којих, у осталом. ни један не познаваше његову потпуну недостојност а сваки, на против, беше запнтересован да прикрије оно што зна — нико није могао изрећи друго што на њега, до иразно сумњичење. олпчно ономе кога су Тереза и Фаржас измењивали међу собом, два дана ире ове јутрење носете, коју му брат дође да учини изненада. — Хвала богу, животарим, рече Морган, узимајући руку коју му је Костала иружио. Па, шта има ново од јуче? .Теси ли већ министар Михаило се осмехну и рече: — О још не... Само, чини ми се. да сам већ на месту.... Тек је два дана како је криза иочела: треба оставити времена председнику републике да се навикне на мисао да мене узме.... А ти, јеси ли се већ сместио у твоме новом стану? Скоро, као што видиш. — Чини ми се врло лепо.... само мало суморно. Ја бнх, да сам тобом, метнуо коју слику.... Шта ће ти. ђавола, толики ормаии ? — То су моје хартије, драги мој.... човек мора имати хартија на овом свету. — Зар толико !... А она тешка каса, шта у њу мећеш!... Твоје облигације ? — Моје облигације ?... Оне.... Оне су у обрту. То је за моје ситне кутијице .... Имам читаву гомилу папирића.... То је корисно. — Ах! чудно заиста!.., Па колико плаћаш кирије за све то ? — Не плаћам ништа, купио сам. — Леио ;.... зар целу кућу?