Otadžbina

ГРЕПШО ДЕТЕ

25

Те речи, и сад, после два месеца, кад се први пут разбуди код непознатог господина, немило зујаху у ушима Адексиним и крв му појури у образе. По што му не поможе молба код старијих, он се настави јадати својим друговима, страхујући да не изгуби државну помоћ. Само једноме своме вршњаку, с којим се дневно три пута састајао на чесми, ни једном речју не одаде своју невољу. Беше то неки Радоје Приштевац, и он ђак четвртога разреда, али не у истој гимназији где и Алекса. Приштевац је био коштуњав, као изглодан, мрке коже, стрма чела, напрћена носа, очију размакнутих, усана меснатих и отромбољених — еле, нраво азијатско лице. Био је необично дрска погледа и понашања, особито међу нејачи и бабама на чесми. Деца по Варош-Капији зваху га «Арашшом". Алекса га је избегавао( не с тога што га се бојао, него што га мржаше из дна душе од првога састанка). Она,ј је њега такође мрко гледао при сваком сусрету, али остаде на томе, јер у Алексе беху широки длани, те крупне песнице. Једнога јутра, исиред Божића, 1'адоје стојаше раскорачен, са рукама у шпазима, те звиждукајући гледаше у водени млаз, што шикташе у његову тестију. Алекса дошавши стаде иза њега, па, чекајући реда, пресамити руке иод пазуха. — Дакле. ти тражитн лакшу послугу ? запита га ненадно Радоје, обрнув малко главу. — Ја! ? рече Алекса и иитајући и чудећи се. — Ти. да боме! Та обијао си прагове на све стране, а препоручивао си се и неким ђацима, да те препоруче.„. — Па ? прекиде га Алекса срдито. — Па шта се тебе тиче што ја радим ? — Па да ми даш два динара, ја ћу те наместити где не ћеш имати ни трећину посла колико сад имаш, рече Радоје мирно и опет узе звиждукати.