Otadžbina

26

ГРЕШН ) ДЕТЕ

Алекси се снустише руке низ труп од чуда, видећи иа што се изврну говор. Осети поиижење. — Е, гле, човека! Е, гле господина, који намешта ђаке!!.... Баш си ти неки госиодин, који све може ! Ти ћеш ми дати препоручнб нисмо на некога, је .ш, Арапиие? — Отац ти је Арапин, брајко!,... Ја ћу те одвести где траже послужења, па ако се погодиш, даћеш ми два динара. Дакле, ако ћеш, да одемо сутра у ово доба, и тако је иразник. Ако не ћеш ти, наћи ће се десеторица до ноћи. — Арапин се заврже својом обрамицом и крену се певајући: „Весела је Србадија". Алекси би на врх језика да му онет рекне какву грдну реч, али место тога, излети му нестрпљиво питање: — Ама где је та кућа, у којој улици ? — Сутра... сутра... у ово доба... два динара! одговори Арапин на иретрг, нрекидајући песму.. Тако је и било. Сутра дан Арапин га одведе у једиу прл^аву нопречиу улицу, што везује две улице, упоредне Теразијама. — Ево нас! рече Араппи, ставши пред једном онлском кућом, са четири ирозора. — Ево овде је тај помоћник коме треба послужење. — Ама, збиља, ти познајеш сваки буџак по Београду! рече Алекса, дивећи му се... Него, знати, биће. ми далеко до школе. — Ближе но од Варош-Капије, јер не ћеш овим нутем којим дођосмо, него на нижз, оном другом улицом. Ја ћу те доцније уиутити хајд' да уђемо сад! Уђоше у уско двориште. Алекса виде да је кућа, што 1Ц) кажу, < с на глагољ». Унутрапинч краћи крак глагола, беше са три ирозора. Араиин закуца на тим вратима. Отвори им млад човек, сух, мален, цриомањаст, сав налицкан, и он:т уђотне у празан собичак, где сад лежаше Алекса. После првих речи отворише се. врата птто су сада прзма стопама Алексиним, те изађе млада жена, оштрих