Otadžbina

34

ГРЕШНО ДЕТЕ

— Јес, деоно, четврта врата. —- Е, не бих се никад сам сетио, и ако сам к теби долазио.... богме, беше давно! А није ми познат овај крај. Дакле, све увек код учитеља ? — Дабогме ! — Е, хоћеш ли веровати ? и о томе сам јутрос мислио ! А ово му ]е син ? — Алекса погледа капуташа, беличасто дете, напрћена носа и засмејаних усана. — Ја! потврди Тића полазећи. Жури се, брате, јер си се задоцнио , па ћеш морати чекати реда на чесми. Збогом ! п —- Е, збогом!.... А, бих ли могао доћи к теби после н одне? викну јако Алекса према ветру. — А? Требаш ми е штоооо,! Тића се хитро окрену на пети. — Па дођи! И тако је четвртак! — 0, брате, о, брате, дакле ми је Тића у суседству. и њега сретам првога јутрос у новом крају! Није рђав знак. ако Бог да! говораше сам собом, хитећи ка чесми. Сад му то изазва у памети успомене, које већ почеле беху бледети. Пре пет година доведоше ших двојицу заједно њихови очеви из сред Шумадије у Веоград на науке и уписаше их у исту школу. Алексин отац Павле жељаше да се оба дечка сместе где год заједно у једну кућу. Живко, Тићин отац, сељак имућнији од Павла, пристајаше на то у говору, али учини друкчије, намести сина код некога учитеља, уговоривши да ће нешто и плаћати за дете. То Павле није могао, те остави сина његовој срећи. Деца су се ипак дружила прве године, састајући се иутем и слушајући заједно науку, али почетком друге. Тића се премести у другу гимназију. Од тада се ретко виђаху. Па онда Алекси умре мајка, а отац се ожени с другом, те се прекиде и она таика веза с кућом. Па онда Алекса мораде поновити разред, а Тића одмаче. Па онда.... колико и колико иромена у мало времена! Алекса уздахну.