Otadžbina

ГРЕШПО ДЕТЕ

Морао је прилично дуго чекати реда на чесми. То га поучи да други иут боље урани, јер је овде већа налог,а него на Варош-Капији. Вративши се поцрвенелих образа и руку, угињући се под теретом, срете се пред вратима са својим газдом. — Други пут мало раније да пођеш, а мало брже да се вратиш! рече овај опоро. Море, једва сам се имао чим умити. На првоме нрозору, с лица, беше одгрнута завеса. За стаклом виде Алекса једну ћелаву, брадату, црвену главу, која га с мржњом гледаше. Тај човек беше голорук, без оковратника, и бубњаше прстима по окну. Видело се да л он чека воду. Сарма испаде нред врата, те прихвативши тестије, заторока: — А где си грешниче'! Јао, да знаш ктзко ме изгрдио господин Франц! хи-хи-хи-хи. Он пије каФу код нас, а нема дувана. нема воде, а време му је у канцеларију, хи-хи-хи-хи. Дед, по богу, ево ти три гроша за дуван, ама брзо. — Јесте ли ви то, Алекса! чу се нежни глас из госнођине собе. Донесите мало угља! Он захвати лопату и ионесе к њој. Беше му то ирвина да уђе у једину собу својих нових господара. у (( госпођину собу", како је он у памети зваше. Беше то сухота, два. пута , можда, пространија од пусте кухиње, ниска, окречена, запођена раздвојеним и ирилично гибљивим даскама. Госна, заклонивши лице рукама, читаше на дпванићу, пред столом, на коме бешс кавеии лончић на „шгшритус", две зделице, један албум, неколико књига и новина. На једним новинама разлила се локвица каФе. Алекса се с боком ировуче између гвозденога кревета и стола, те усу угаљ у ждредо плехане пећи. — Јух! ала је ладно! ада је ладно! рече она, окреНувши лист у роману.. з*