Otadžbina

36

ГРЕШНО ДЕТЕ

— Да идем у школу, госпођо ? запита Алекса, нрегледавши једним погледом сав остали намештај. До дивана беше орман, па онда три старе столице. На стени вишаху: једно огледалце, позлаћена оквира, и две шарене слике. цара и царице руске, обоје са крунама иа глави, обоје одевено у некакве златоткане «одежде и , цар са жезлом у руци. — Идите! одговори жена. Алекса узе две књиге и један рукописни свезак, пак отрча ио дуван. У повратку хтеде само да преда кутију, али га Сарма уведе у своју кухињу. — Де, брате, попиј каФу! Ја сам већ усула, хи-хи.. И она пренесе своје кикотање у другу собу, где се баба дав.љаше од кашља, за тим даље, чак код гојазног г.. Франца, на главноме краку «глагола'\ Алексу пријатно изненади топлина у пространој кухињи, а још већма пуиа чаша каФе с млеком и комадом хлеба, што нађе на столу, те одмах на боље промени мишљење о Сарми. Једући, разгледаше око себе. Најпре нривуче му гхоглед изидано старинско огњиште, са повзликом ватром, са лонцима обешеним о вериге и пристављеним. Вог зна од када то не беше видео, него свуда. где је служио, беху гвоздена огњишта, са затвореном ватром. Па онда, две три бутине суха меса, полица са круговима и зделама, два реда блиставог бакреног посуђа, орман затворен стаклима, кроз која се виђаху редови столског прибора, свакојака облика. — Све то утицаше да се Сарма дигне пред његовим очима. Алекса беше готов са доручком, те, чекајући да се поздрави с њом, стаде прегледати свој рачунски задатак. ТТТто дуже гледаше, то му се чело већма мрштило, те, најпосле, тресну њим о сто. Математика беше њему големи камен спотицања. Сад настаје пети месец од кад се мучи са алгебром, и што даље иђаше, то му је бивала тамнија и заплете?шја, нити је могао разумети на што то да <( а" или «ћ" замењују бројеве и како «мање» помно-