Otadžbina

40

ГРЕШНО ДЕТЕ

нретходника Францова, кад се стара закагшва и зовну плачљиво: Анкааа. — А-ха, пробудила се! Она, знаш, заспи и пробуди се од трена до трена. —- Анка-ааа ! — Извол'те-еее! — А с киме то разговараш ? — Овде је онај ђак комшиски. — Дођи амо, Анка. — Одма-ааа Да! Где оно остадох ? — И она мирно настави причање, које је сад прекидано било честим бабиним дозивањем: «Дођи амо, Анка! и Најпосле Сарма ућута и загледа се у Алексу, јер ред беше да започне о његовим новим господарима. А, баш као поручен, тога тренутка изађе помоћник. Он застаде пред вратима, исправи јаку и одбијајући димове, оде поносито преко дворишта. Сарма га непријатељски гледаше, те у томе изгуби ред. којим мишљаше да започне, него плану: — Е, губа једна! Ко га не познаје, би рекао : неки господин.... —- Дођи амо, Анкааа.... —■ А онамо гладан ио вечери. Шта ћеш, брате, са осам дуката месечно да чини! Али.... — Дођи амо , Анкааа. —- Али: хи-хи-хи. Свак се помаже како може. је ли тако? хи-хи-хи.... —- Дођи амо, Анкааа.... Бабино дозивање узе нагласак запевке, те ђаче отиде. Госиођа опет читаше. —• Могу ли госпођо, отићи ка једноме своме другу, овде у близини, да учим с њим ? Млада се загледа у њ, отворивши уста да нешто рече, иа сврну поглед на страну, као да се нечем домишљаше, за тим устаде. Груди јој се јако надимаху, а нрстима савијаше окрајке од свог белог огртача, који