Otadžbina

ГРЕШНО ДЕТЕ

41

беше закопчаи под грлом и падаше с нреда троугластим летима. — А не ћете у школу ? запита она, очигледно мислећи о другом чему. —- Нећу. Данас је четвртак. У тај мах чуше се кораци у дворишту, те она потече ка прозору и одгрну завесу. Алекса виде г. Арсу, који уђе ка баби. МлаДа се насмеја и оиет седе. Беше већ мирна. — Па идите. Мени не требате чак до ноћи! р^ече иемарно. — Чудна жена! мишљаше Алекса полазећи. Хтела је нешто наредити, пак се предомисли. Може бити жали ме. Добра женица! Алекса лако нађе трећу капију у другој улици, али се збуни ушав у двориште, јер бејаше мноштво врата на оииској четвртастој кући, која рубљаше пространо двориште. Нека девојчица беше пред једним вратима те запита њу: где је учитељев стан? — А ? хоћете к нама ? запита њега дете, гледајући га својим крупним црним очима. Кога тражите? •— Тићу ђака. — Тића, вичу те! рече она одшкринув врата и шмугну унутра. Алекса уђе са њом и затече, одмах с прага, тројицу ђака, пред столом. Тића имадијаше у руци виолину, а сва тројица с наирегнутим очима гледаху у једну артију исиисану музикалним знацима. — А ти си, Алекса. Де, седи. Оба дечка погледаше Алексу. Један беше онај, што га срете јутрос са Тићом, а друго је био млађи брат, дете од седам, осамгодина, које гледаше ноте једино из подражавања, као што чине мајмунчад. Соба беше малена, чиста, топла. Иза њихових леђа беше поличица школских пуна књига, а са страна јој, по стени неколико слика.