Otadžbina

ГРЕШ110 ДТЈТЕ

4 3

рце, па диже дете у иаручје и однесе ка жени, а за њим отидоше Милаи и Јелица. Алекеа се стаде праштати с Тићом. — Па дођи, кад год имаш времена, особито после подне, после часова, а недел^ом и четвртком кад хоћеш, иза ручка. — По богу брате, Тића, како те назе! Како си слободан, као у својој кући! рече Алекса н уздахну јаче него што је и један пут тога дана уздахнуо. — Као своје дете.,. Не друкчије ни мало! одгов.ори Тића и образи му се зажарише. Оно, истина, тата плаћа сад десет динара месечно, али шта је то према... Разговор им прекиде уча, који се врати пред читавом поворком, носећи виолину За њим жена ношаше му .каФу, на Милан. Јелица и мали Рака. Собица се испуни. — Но па јесте ли паучилп ? запита домаћин Тићу и Милана седавши и удешавајући виолину. — Не иде! виче Тића, смејући се. —- Не ће бити вечере, ако је тако! Дед, амо те ноте, Дед, виолине у руке ! Тића и Милан стадоше му са страна, сваки са сво] пм инструментом. Алекса се покЛтзни и изађе. Али застаде пред вратима Они унутра прснуше у смех на неку реч учитељеву, па онда гуднуше жице тихо, па јаче и јаче, на до мало витлаху се и преплетаху се з уци и с њима милозвучна српска песма. Алекси се завртеше сузе у очима и иође двориштем погружен, под невидним теретом. * * * За неколико дана не деси се ништа знатна у живо гу Алексе Павловића. Једном само одговори нешто оноро Сарми. кад је ова по своме обичају, зло говорила о ње-