Otadžbina

42

ГРЕПЈНО ДЕТЕ

— Па да видимо шта је то ? рећи ће Тића, узевши од Алексе математички задатак. Дед, одмакните се ви! рече деци, која иослушаше. Дакле, шта је ? Множење! Па зар у томе запињеш? занита Жића с малим осмејком. И он поче да објашњује земљаку. Алекса, с великом пажњом, слушаше за неколико, па прекиде намернога учитеља, запиткујући за неке ствари с иочетка. Тића му стрпљиво одговори на све. И тако наставшне они у разговору, докле не стигоше до некога склада, а одатле се глатко упути работа, ишло је као по реду и Алексино се лице ведрило. Неко зовну из друге собе Тићу, па се отворише врата и ступи жена, у српској ношњи, једра, црномањаста, бујних плстеница око Феса, иначе ни лепа, ни ружна. —- Тића, хтела сам... а, ништа, ништа, радите! иретргну она заиочети говор, видевши Алексу. Тића јој каза ко је Алекса. Добро, добро, — настави она — дођи ти амо Мнлане! и новрати се са старијим сином. Па, ггрође доста времена и чу се- иред вратима, у дворишту, тапкање ногу. Пеко је отресао снег и говораше: -— Ух! што моји ово не рашчисте! Сад ћемо с њима на поље! Дед, лопате у руке, е-хе! Тића, Милане, Јелице!... То говорећи, упаде висок, сух човек, риђе брадице, необично живих грахорастих очију. Уста му беху велика, развучена на добродушан смеј. Р1мао је чизме, дуг капут и шубару до ушију. Ђаци устадоше. Милан и Јелица дотрчаше из друге собе. —- Тата!.. Тата!.. викаше двоје млађих. — Е, имаш госта! рече учитељ Тићи. Добро, добро, радит<>! настави свлачећи каиут, на стаде рукавом, из шале, да удара најмлађега сина Раку, којн му се беше обесио за скут. — Арш! Арш ! Арш! викаше уча пратећи уда-